Љубав је нешто што нас покреће и даје нам снаге да идемо даље кроз живот. Уствари, смисао и сврха наших живота је да чинимо нешто из љубави, волимо и будемо вољени. Све што радимо због ње не представља траћење времена, већ једно лепо живљење живота.
Многи људи у свом животу чине свашта из љубави, а љубав нема границе и никада их није ни имала. Да љубав године не познаје доказао је и наш песник, један од најпознатијих, Лаза Костић. Једна од неостварених и најбоље упамћених љубави српске књижевности су управо Лаза Костић и Ленка Дунђерски. Иако је она била од њега млађа чак тридесет година и није се могло имати ни помисли о томе да се заљубе, ипак између њих двоје се родила једна веома јака и нераскидива љубав. Многе песме је писао о њој,о њиховој чудној и несвакидашњој љубави, о патњи, болу и забрањеној љубави између њих двоје. Живели су на неки начин срећне животе иако нису могли бити заједно, а онда се десило нешто шта није нико очекивао, Ленка се разболела и умрла.То је био велики удар за њену породицу, пријатеље, али и Лазу Костића.Тешко је то поднео, али је морао некако да иде даље кроз живот и живи са својом супругом коју није волео.Сва своја осећања стављао је на папир, писао о патњи због њене смрти, туги и несрећи. Сваке ноћи долазила му је у сан пуних једанаест година док није умро, напустио овај свет и отишао код ње. У својим песмама писао је и о жељи за смрћу како би отишао код његове никада пребољене љубави. Смрт је чекао са радошћу, дању, живот му је био као најгори сан, а ноћ му је била најлепша и радо ју је чекао управо због снова у којима је Ленка. Желео је да снови постану јава да они заиста буду једно поред другог и да у срећи живе своје животе, али и сам је наравно знао да то никако није могуће и да се то може дешавати само у његовој веома бујној машти. У песмама после њене смрти, писао је како ће се опет срести на оном другом свету, где је она сада и да ће бити срећни, јер тамо године не значе ништа и он ће бити за њу тада млад. Дугих једанаест година сваки дан је проводио у писању песама и маштању о њиховом сусрету после његове смрти и срећи, а по њему најлепшем делу дана и ноћи, сањао је своју драгу. После свршених једанаест година, наш песник Лаза Костић је преминуо и по својим очекивањима отишао тамо где је дуго желео, на онај други свет код своје Ленке.
Њихова несвакидашња љубав остала је упамћена, а заслужује да буде упамћена још дуго година.
Иако многи људи мисле само на године и многе друге небитне ствари, ипак, постоје особе које су доказале да љубав не познаје године, нема границе, да се за њу даје све и да она има непроцењиву вредност.
Есеј написала:
Милица Миловановић 8/2
