Једног лепог јесењег дана, враћајући се из шетње, у близини бакине и декине куће, из гомиле лишћа провирила су два прелепа зелена ока. Било је то мало црно клупко, сво округло са крупним зеленим очима. Полако сам пришла, дрхтало је, вероватно од страха јер је напољу било хладно. Њушкица мала, влажна, оно склупчано у лоптицу, гледа ме тужно, само што не заплаче.
Мало крупно, прљаво, вероватно уплашено и гладно, кад сам га узела, поче да преде и да се увија око мене. Тад реших-водим га кући. Погледах своје родитеље, само су ми климнули главом и они воле животиње. По доласку кући, окупала сам га са мамом, умотала у велики пешкир. Престало је да се тресе, склупчало се у мом загрљају и заспало. Сан је кратко трајао, таман толико да му угрејем мало млека. Када се најело, дошло је задовољно, сито и чисто да се играмо.
Тек тад видех, испод врата, на грудима има бело срце. Ја овакву мацу у свом животу нисам видела. Крупне зелене очи, блистав поглед, дуге трепавице, дуги бркови. Длака сјајна и црна и само та једна шара у облику срца, бела. Реших да му дам име Гари, моја Дина је хтела да се зове Црни, али мени је то било тако очигледно, па се нисмо сложиле. Мама је дозволила да ту ноћ остане у кући, уз обећање да од сутра мора бити у дворишту са осталим љубимцима. Тако је и било. Целу ноћ сам страховала како ће се уклопити са осталима. Највише ме бринуло како ће га прихватити мој пас Роби. Али, јутро је променило све. Њих двојица су се заволели на први поглед, баш као Гари и ја. Гари је први и једини мачак на ког Роби није лајао већ се одмах играо са њим. Неописив је осећај његове радости и среће када ме угледа. Гари је моја љубав, мој најбољи пријатељ са којим ми почиње и завршава се дан. Када дођем из школе, одмах га узмем у наручје и препричам му све што ми се догодило тог дана, а он задовољно преде у мом наручју
То је најлепша музика. Видим да му је лепо код нас, видим да је порастао, чак се мало и угојио и длака му је некако сјајнија. Он зна све моје тајне, све моје страхове. Гари је једини који може да ме развесели када сам тужна. Веома ке паметан и веран. Много је нежан, не само према мени, према свима, чак и према Робију. Никад нећу заборавити једно јутро прошле зиме када сам их затекла како спавају заједно. Било је баш хладно, а они су се склупчали код Робија у кућици. Много волим Робија и страшно сам поносна на њега, али Гари заузима посебно место у мом срцу. Не прави несташлуке, никада никог огребао није. Ја верујем да ме он све разуме, шта год да му причам. Верујем да када би могао, да би он проговорио поред мене, баш тако каже моја мама. Он зна све, све ме слуша. Научила сам га свашта и много волимо када нам неко дође у госте да се Гари и ја поносимо и показујемо шта смо ново научили.
Оваква љубав, овакво разумевање само се једном рађа и дешава. Ја свој живот не могу да замислим без свог Гарија. Он је мени много више од кућног љубимца. Гари је мој најбољи пријатељ, мој члан породице, моја сродна душа, моје све.
Есеј писала: Елена Стефановић 5/2
