Већина римских слика урађена је у виду фресака. Иако је метода за њихово извођење доживела извесне промене, уобичајени процес се састојао у претходној припреми зида наношењем три слоја малтера, мешавине креча и песка и дебелог слоја вулканске пацолане. Потом се додавао креч помешан са мермерним прахом. Када се осуши, та површина је глачана комадима мермера, камена и платна како би се уклониле неравнине на зиду. Након припреме, на претходно навлажену површину наносила се боја. На тај начин, док су се прва два слоја сушила, долазило је до хемијске реакције са бојом и стварао се танак слој калцијум карбоната, који је омогућивао добро очување фресака и беспрекорно приањање боје уз зид.
Боје које су користили биле су минералног и органског порекла. Црну су добијали из органских супстанци; сиве и љубичасте из мешавине разних врста земље; зелена је потицала из мангана; црвена из цинобера; бела из калцијум карбоната; плава из силиката бакра, а окер и жуте из оксида гвожђа. Те боје су, пре наношења на зидове, биле дробљене, мешане и растваране у води са мало лепка.
Штафелајно сликарство било је ређе. Рађено је на платну и темпером, а као везива за мешање боја кориштени су: лепак, гума, јаје, млеко, па чак и уље. У неким приликама, штафелајне слике рађене су техником енкаустике, веома распрострањене у хеленистичкој Грчкој, где су боје растваране у топлом воску и наношене пре него што се он осуши. Римљани су користили и комбиновану технику: припремали су дрво као да је фреска и на њега наносили темперу.
Чувено зидно сликарство настало је између последњих година Републике и првих година Царства, приближно између 150. године пре нове ере и 98. године нове ере. Значајни узорци сачувани су из тог периода налазили су се у три града Кампаније: Херкулануму, Помпеји, и Стабији, који су затрпани ерупцијом Везува. У Риму постоје и слике пронађене у области Палатина.
Текст писала : Софија Јовановић 6/2
