Рат је нешто најгоре и најстрашније што је човечији ум икада могао да смисли. Без обзира на то, ратови се воде од када човек постоји. Увек се нађе неко моћан коме није довољно све што има, па пожели и туђу земљу, не размишљајући о последицама, о жртвама својих сулудих идеја. Верујем да рат нико не жели, ни већина оних који нападају, а понајмање они који морају да се бране, нарочито деца, невине жртве рата које то чак ни не разумеју.
Девојчица мојих година, Ана Франк је имала ту несрећу да се роди у време када је један злобни човек одлучио да освоји читав свет и да између осталих највише прогања Јевреје, а она је била Јеврејка. Како би спасио живот своје породице, њен отац их одводи у тајно скровиште у зграду у којој је радио. То скровиште је значило крај њеног детињства. Из жеље да некоме исприча своја осећања, жеље, потребе, страхове и ставове, Ана почиње да пише свој дневник. Одатле можемо да видимо како је то живети живот у скровишту, како је то када ти недостају најобичније ствари дом, мачка, небо… Недостајала јој је школа, њене другарице и без обзира на све, маштала је како ће једног дана завршити високу школу и постати новинарка и списатељица. Највећу утеху проналазила је у свом углу скровишта, одакле је могла да види своје парче неба и веровала да ту Бог може да је види и да ће је спасити. Из дана у дан, рат је био све гори, рушио је домове, односио много жртава ,а Ана је као обично дете у дубини своје душе осећала кривицу што су они ту ,,као на сигурном“, а толико људи око њих умире. То је ипак размишљање једне одрасле особе, што је Ана морала ипак силом да постане. Три предуге године Ана живи свој живот у скровишту, где их на крају проналази Гестапо и одводи их у логоре. Осам месеци траје њихов пакао из логора у логор, где Ана на крају умире, само два месеца пред ослобођење
Било би лепо када би сви ти моћни људи када добију идеју да воде рат, ту своју идеју моћ, силу и богатство уложили у неке лепше хуманије ствари, као на пример: лечењу болесних, храњењу гладних… Уместо што ће улагати у оружје и тако неким невиним људима отимати слободу, разарати домове и душе и недужне дечије животе.
Текст писала: Наја Стевановић 7/2
