Аугустин Тин Ујевић(1891 – 1955)
,,Био сам у тамници, у изгнанаству; видео сам касарне, семинар, институте за тровање мозга, сагријешио сам, гладовао сам, имао сам слабе ципела, био сам помало и болестан, мислио сам да ћу полудјети; шта год сам предузимао све је пропало; писао сам много; нијесам публиковао ништа; љубио сам несрећно; па и раскинуо од љубави; никаквих школа нијесам у реду свршио; дошао сам(често због своје нетактичности) у сукоб са већину ,,сила“ у Европи; остао сам концу на друму, са дуговима, с погубљеним рукописима; с опћенитим потцјењивањем мојега рада; живећи коначно од зајма или туђе помоћи…, па се још копрцам. Хтједох готово да престанем интелектуално радити, али бадава, дух се јавља, кад он сам хоће, те вас сили да радите: баш у тој неодољивости је разлика између професије и позива. Хтио не хтио морам остати што јесам: литерат.Страх ме је испитивати у чему је фаталност тога.“
МАШТА ПОВОДОМ ОЧИЈУ
Сваки оставља знакове на путу,
не само траг корака и стопу ногу,
него и кретњу руку напрегнуту,
магловиту у пролазном слогу:
сви се крећу и мијењају у Богу.
Лица су људи можда загонетна слова.
Лица су ваљда израз изгубљених снова.
Моје дневно штиво читанка је глава.
Него ме око главно ужасава.
има у оку записаних машта,
Ил’ ми у оку преносимо свашта?
Оно црно из дубине кроза њ бива јасно.
Ко ће смети рећи да је око часно?
Сањао сам јутрос сан о двије жене.
То су двије душе кроз двије разне зјене,
Једна гледа бистро, а друга кроз мрдне.
Која од њих може да ме страсно крене?
Очи пуне магле очараше мене.
Некада ме такав страх очију хвата,
Страх печата, или страх пергамента:
Што то чудно, мрачно у очима пише?
То сам знао једном.Не сјећам се више,
И ево се бојим, да ће луч донијети
онај ко ме на то изненада сјети.
Што ме немилосрдно бројне очи тлаче?
Упитници вида боле: очи значе.
Дању очи мраче. Но у мраку зраче.
Најбоље су очи што нас наоблаче
Да по томе ведри хоризонт свлаче.
Видици су слутња у смисао сиви
и само у тајни право биће живи.
Очи кажу. Очи кажу да нас боли
И какве смо чудне душе кад смо голи.
Чему није раван мајстор, ни највећи,
Очи, зреле очи, то ће равно рећи;
Пламен који старац у гроб скори гледа
нехотице видим већ у оку чеда.
Из књиге
,,Ојађено звоно“
Аугустин Тин Ујевић
Текст припремила: наставница Гордана Петровић
