Моћну слику о идеалним пределима који нас окружују, докле год људско око може да досегне јесте пејзаж. Што више човек путује, он открива све више пејзажа, који остају дубоко урезани у сећању сваког човека. Те су тако многи уметници забележили своје доживљаје пејзажа у музици, сликарству и литератури.
Пристојни пут који је водио између лепих фарми повремено пролазећи кроз јелову шуму или кроз долину у којој су дивље шљиве обесиле своје нежне цветове, водио је до Евонлија. Ваздух је био сладак од мириса многобројних јабучњака, а мале птичице певале су као да је то био једини дан лета у читавој години. Покрај пута сво време протиче дугачка и кривудава река. Мост се пружао од средине до њеног даљег краја који су затварала њена пешчана брда одвајајући је од тамноплавог залива. Вода се сијала многобројним тоновима, од боје шафрана и руже, до нежно зелене. Ту и тамо, дивља шљива се нагињала као девојка обучена у бело, и посматра свој лик у бистрој води. Из мочваре на крају реке чуо се јасан суморно-сладак хор жаба. У даљини се уздизао тамни врх цркве наспрам неба боје невена, препуном паперјасто белих облака. Свуда унаоколо могло се видети зелено поље под детелином које се спушта низ падину, и мноштво белих бреза које су се надносиле над жбуњем. Негде доле у долини налазио се бунар дубоки са прозирним извором ледене воде који је извирао из црвеног песка обавијен великим бусењем маховине. Нежни ветрић који дува у врховима дрвећа љуља паучину сребрнасто светлуцаву између његових грана и гранчица. Испод свог тог дрвећа је уживало цвеће које воли сенку. Пролеће у Евонлију је лепо, наследник слатких, свежих, прохладних дана са руменим заласцима сунца и чудесима поновног буђења и раста. Сумрак, љупки жућкасто-зелени сумрак са светлоплавим небом без облака. Велики округли месец који је споро мењао боју од сјајног углачаног сребра видио је изнад шуме. Ваздух је пун слатких пролећних гласова, цвркута поспанох птица, пчела које се враћају у цветове, пољских зечића који скакућу по ливади тражећи где ће провести ноћ.
Човек не може да се не осећа испуњено после овако очаравајућих предела које или доживи или кроз њих прође уз помоћ неке драге књиге.
Есеј писала: Наја Стевановић 7/2
