Питам се да ли и ви неки пут останете сами са својим мислима и откуцајима срца и размишљате о прошлости или будућности вашег живота. Ја да, и то веома често, али само поред мог прозора.
У мојој кући свако од укућана има своју собу. Моја соба није јако велика, али је добро осветљена, јер имам један велики прозор у мојој соби, који гледа на улицу и куће мојих комшија. Поред тог прозора ја дочекујем сва годишња доба, омиљена су ми пролеће и зима. У пролеће када процветају љубичице и висибабе, а затим у априлу и цветови трешње, тај мирис који улази у моју собу је неописив. Међутим, зими је сасвим друга прича. Када кроз прозор видим прве пахуље, када ми цело двориште побели, највише волим да седим поред прозора и пијем топао чај и гледам децу како се грудвају праве снешка, санкају се и још много тога. Зимско јутро поред мог прозора је неописиво, ујутру када се пробудим поглед иде ка прозору, да бих видела какво је време напољу да бих знала како да се обучем. Када се обучем идем да доручкујем са својом породицом. Након доручка обично идем да урадим домаћи, када урадим домаћи увек идем да се грудвам, санкам и правим снешка са мојим братом. Када се уморимо од силног трчања и санкања одем крај мог прозора и пијем чај.
Када стигне време Нове године увек окитим моју собу са срмама, а мој прозор уоквирим са лампицама, а у углу моје собе окитим јелку. Тада је атмосфера у мојој соби неописиво чаробна.
Есеј писала; Наталија Мијајловић 6/2
