Љубав према послу и деци, стрпљење, машта, креативност су предуслови за доброг и омиљеног наставника. Мислим да шема за то не постоји, да се за то родиш или не. Теже је онима који су се определили за теже предмете као што су математика, физика, српски. Ту нема простора за пропусте. Од ове школске године мој омиљени предмет је Хемија. Наставник је строг, држи дисциплину, али предаје феноменално. На његовим часовима је увек поучно и занимљиво. Повезује предмет са окружењем, природом, са стварима из свакодневног живота.
Пробијам се кроз градску гужву и саобраћај у свом скромном аутомобилу. Киша лије толико да брисачи не стижу да обришу стакла. Напрежем се да видим куда возим. Бацам поглед на сат, надам се да нећу пуно каснити на час. Коначно излазим из гужве и крећем ка предграђу. Одахнула сам мало и почела размишљати о првом часу. Осмех ми пређе преко лица. То чувено VII/2 одељење! Свако од наставника нерадо иде тамо. Подсећају ме на филм ,,Лајање на звезде“. Само смишљају неке смицалице. Све им је занимљивије од оног што је по плану и програму. Тмурно и облачно јутро, а треба држати њихову пажњу, што, морам да признам, није нимало лако. У ствари, прво морам да их пробудим. Улазим у већ пуну зборницу, поздравим се са колегама и ужурбано идем у њихову учионицу док још нису направили неку глупост. Отварам врата, а они не примећују. Посматрам их тако несташне неко време. У једном делу учионице група дечака игра стони тенис. Иначе, сто смо ставили намерно баш код њих, да би некако испунили време одмора а да буде корисно. Једна групица ученика ради вежбе да се размрда, неко се смеје, неко свађа, а неко дрема. У учионици је толико загушљиво да сам се прво упутила ка прозору. Свима нам је потребно једно добро проветравање. Тек тада су приметили да сам ушла. Весело су ме поздравили. Обавезна су питања да ли сам добро, како сам путовала, да ли се и мени спава и сл. Све са циљем да ми одузму мало од часа. Ја то прихватам. Прво се испричамо и нашалимо, а онда крећемо озбиљно да радимо. Има неколико ученика који су задужени за ,,атмосферу“ у друштву. Некада њихове шале и смицалице нису на месту, а када се то догоди трудим се да им одржим лекцију о понашању. Уочила сам да се, осим што су живахни, лепо слажу, штите једни друге и помажу. Зато их волим. Уосталом, то је и поента живота. Волети и помагати коме год можемо. Лоша оцена, казна, све се то једном заборави. Оно што остаје заувек јесу анегдоте и дружења. Они су само деца и треба да уживају управо у томе. Обавезе и проблеми ће их сачекати, од тога не могу побећи. Завршили смо периодни систем. Направили смо план и договорили се да на следећем часу имају предавање, а после њега ће они којима је све јасно смислити начин да то објасне онима који који нису разумели. Након тога следи пројекат у групама. Договарамо се, причамо, шалимо и тако нам прође још један час. Тек сам на почетку наставничке каријере, али ми се чини да ће ми ово одељење остати у срцу и мислима још дуго, дуго времена.
Можда ово не буде само маштање. Ко зна? Можда ја и моја разредна једном будемо колегинице. Живот је често непредвидив и воли да нам приреди изненађења!
Текст писала: Теодора Милић 7/2
