Живим у селу Дреновац. Моја кућа налази се у средишњем делу села. Моја улица је густо насељена, а на самом крају улице налази се моја кућа. Ту живим скромним животом са мојом породицом. Живот на селу испуњен је тешким радом, али човек у том раду нађе и задовољство. Моје задовољство је сва та прелепа и чиста природа која ме окружује.
После моје куће пружа се прелепо поље, њиве и природа. Најлепши је поглед са прозора моје собе, па ми све то изгледа као једна велика разгледница урамљена оквиром мога прозора. Моја мала и ушушкана соба је моје омиљено место. Поред прозора налази се плишана фотеља, а на прозору бела завеса, која је увек подељена љубичастим тракама са стране, да не би прекрила сву ту лепоту и чисту природу која ме окружује. Ујутру када устанем, отворим прозор како би удахнула свежину јутарњег ваздуха. Са прозора се види кретање људи, дим који излази из димњака, тркање пса на улици. Када дође пролеће, слика која се види са мог прозора као да буди неку нову наду. Природа је пресвучена зеленом бојом, небо је плаветне боје, а бели облаци весело плове небом. У трави се виде процветале главице беле раде и љубичице. Доласком лета настане један нови призор, једна нова слика. Прво што угледам када отворим прозор је дуга стаза, која се налази у мом дворишту, поред ње су процветале руже, та прелепа борда боја се пресијава на сунцу. Латице и пупољци су мекани као сомот. Липа је процветала, а кроз мој прозор улази опојни мирис. Велика крошња дрвета, прави велики хлад тако да је милина уживати у погледу са прозора. Када кроз мој прозор видим да ветар носи увенуло жуто лишће и донесе га до мог прозора, знам да је јесен на прагу. Златна јесен која опија својим бојама. Свуда се виде јесењи плодови. У њивама се црвене плодови презреле паприке , чија се корица пресијава на јутарњој роси. Највише волим када сам у свом кревету и чујем како капи јесење кише ударају у мој прозор. Тако крупне и делује ми као да мој прозор плаче. На улицама људи су раширили кишобране, па ми личе на неке печурке које ходају. Сада са топлом шољом чаја у својој фотељи уживам у зимским чарима. Највише сам се обрадовала када сам једног јутра угледала снег у свом дворишту. Бели покривач покрио је цео крај. У снегу се виде трагови мог пса који обожава да њушком растура снег. Највише волим када се увече упале светиљке, па та светлост пада на снег. Све је сребрно и чаробно, као у некој бајци. Уживам у правој зимској идили мога краја, док пахуље као звезде падају и сјаје. Све ово у мени буди дивна осећања љубави и нежности.
Тако сам срећна, јер живот чине мале ствари. Можда је за неког гледање кроз прозор сасвим обична ствар, али ја на ту лепоту гледам другим очима, и у свему видим љубав. Једног дана пратиће ме све те прелепе слике, ја ћу радо причати и сећати се њих, јер су оне део мог детињства.
Есеј писала: Нађа Васић 6/2
