Много је тога измишљено за све ове године колико човек постоји на Земљи. Од игле, до локомотиве, како кажу. И свака та ствар има неку своју посебну сврху, намену, због које постоји. Свака од њих, исто је тако на свој начин чудесна, а за мене, најчудеснија справа од свих је фото-апарат!
Моја тетка жели да постане фотограф и баш се труди да у томе успе. Још кад смо били мали, стално је облетала око нас телефонима, и шкљоцкала. Пре пар месеци је коначно купила себи апарат, неки ,,Никон“, ваљда. Коначно! Није најновији, није најбољи, али каже да је за почетак – одличан! Заменила је телефон бољом справом, већом. Мало-мало, па се чује „шкљоц!“. Дуго ми није дозвољавала да га испробам. Ако нешто не воли, то је да деци даје свој телефон и апарат, а када сам га после хиљаду и једне молбе узела у руке, истог сам се тренутка заљубила. Ставила сам његову дебелу жуту траку око врата, и провирила кроз објектив. Кроз њега се, знате, свет види другачије. Лепше, веселије. Не знам да ли је заиста тако, или је то било од узбуђења, али чинио ми се прилично тежак. Изашла сам напоље, био је ведар, сунчан, плав дан, и фотографисала све до чега ми поглед допире. Пробала сам једном, други пут, па трећи, пети. И добро ми је ишло, да! Сатима сам опчињено гледала ту црну кутију пуну дугмића, са великим оком које се пресијава у свим бојама. Мислим да је и он мене тако гледао. А можда ми се само причинило? Када сам завршила, питала сам тетку зашто би баш тиме волела да се бави. Рекла ми је да тако закључава тренутке у вечност, каже, ,,Они се више такви какви јесу неће понављати, и треба их сакупити што више.“ Нисам је баш најбоље разумела. Можеш направити исти покрет, окупити се са истим друштвом, прославити исти празник, зар не? Како се онда неће понављати? Мислим да ћу успети кад још мало порастем. Нека за сада остане мистерија. Оно што сам засигурно научила од ње је да су предмети чудесни због љубави и неког поштовања које имамо према њима. Чудесни су због тога што помоћу њих стварамо, остављамо траг. Често она воли да каже и да кад радимо нешто што искрено, заиста волимо, то се итекако види. Са тим се, богами, слажем!
Можда ћу једног дана, ко зна, кренути њеним стопама, а којим год путем будем кренула, њених ћу се речи сећати.
СОФИЈА ЈЕРЕМИЋ 6/2
