Током дуге историјске прошлости српског народа одиграли су се бројни догађаји. Косовска битка је један од највећих догађаја у прошлости нашег народа. Битка је вођена између српске и турске војске, после које је српска држава пала под турском влашћу. То је можда и најтежи пораз српског народа. О храбрости и пожртвованости српских јунака у Косовском боју сведоче нам бројне песме.
Поред мушкараца изузетну храброст и пожртвованост показале су и жене.
Једна од тих храбрих жена била је царица Милица, жена српског кнеза Лазара. Милица је била
издржљива и паметна женa. Имала је деветоро браће које је много волела и поштовала. Ујутру уочи боја она сваког брата моли да не иде , али сви одбијају њену молбу. Њена сестринска љубав је била огромна и толико јака да се она упркос свему надала да ће се бар неко вратити жив. И када су слетела два црна гаврана који означавају смрт њена нада није умрла. Тек када је слуга Милутин саопштио лоше вести њена и последња нада је нестала. Осетила је велику бол, али је ипак остала храбра и прихватила своју судбину као Божију вољу. Jош једна храбра жена из тог времена била је мајка Југовића. Љубав мајке према деци је највећа љубав, а бол која се деси при губитку деце је и највећа бол која може да се осети. Ова жена је симбол храбрости и издржљивости. Због велике бриге за своје синове и мужа она моли Бога за очи соколове и крила лабудова да одлети на Косово. Бог јој је испунио жељу и она одлази. Када је стигла на Косово и видела своје синове мртве, није заплакала била је храбра. Њено срце је било јако и без суза у дворишту је саопштила снахама лоше вести. Слушала је плач снаха, али ни тада није заплакала. Туговала је дубоко у себи, али када је гавран донео руку њеног сина и бацио јој у крило, њено срце то није издржало. Од патње и жалости срце је препукло. И поред тога што је била јака, смрт најмилијих је бол која прелази све границе издржљивости.
Без обзира на то што нису биле у првим борбеним редовима са мушкарцима све те жене су
велики борци и хероји. Пуне љубави, пожртвованост и разумевања оне су спремале, испраћале, бодриле мужеве ,браћу ,очеве ….Стрепеле су и молиле се за њихов повратак. Преживљавале су сваки губитак и неуспех, храбро устајући и настављајући даље. Због свега тога свим тим ЖЕНАМА треба рећи једно велико ,,ХВАЛА,, веома смо поносни на вас.
Лана Милојковић 6/2
