Приликом читања лепих песама о Косовском боју до изражаја долази чувена храброст, племенитост, пожртвованост, издржљивост и вера у победу јунака, као и њихових верних жена. Заједно доказују да љубав према отаџбини нема цену и границе. На мене је највећи утисак оставила мајка деветоро Југовића. Она је симбол свих мајки које су изгубиле синове у рату на Косову. Своју тугу је гурнула дубоко у себе, иако је била огромна. Била је тврда срца јер је била храбра и патријархална, знала је да су њена деца дала животе за племениту сврху. Њен душевни бол је растао и прерастао у физички бол који је рушио границе и сламао мајчино срце. Мајчина љубав нема границе и ничим се не може мерити. На самрти је била мирна јер је знала да иде код мужа и синова.
Поред мудрости владара, Милица је поседовала и мудрост родитеља, мирећи своје синове који су били у великој борби за власт. Њена најбоља другарица била је монахиња Јефимија, која јој је неизмерно помагала у свему, а посебно око седморо деце. Њена љубав је била огромна према мужу и деци, али и према браћи. То најбоље описује песма „Цар Лазар и царица Милица“, када моли мужа да јој остави бар једног брата. Свесна исхода сутрашње битке, одбацивши своју браћу, од бола и слабости пала је на камен. Љубав сестре и брата је нешто најлепше и највредније на свету. Милица је била веома пожртвована, храбра, пуна љубави и разумевања. Волела ју је и народ, не само родбина. Била је веома мудра и пожртвована жена. О њеној оданости и храбрости најбоље говори чињеница да је у пораженој Србији остала сама са децом, да се бори за њих и за свој народ. Мајка Југовића и Косовка су симболи свих девојака, жена и мајки које су после Косова остале без својих најмилијих, препуштене сопственој муци и патњи.
Косовка девојка окреће крваве јунаке по бојном пољу кнеза Лазара, надајући се да ће наћи неког живог. Сваком живом јунаку дала је да пије хладну воду и црвено вино, и хранила их је белим хлебом. Њена туга је била превелика када је видела све те младиће мртве или осакаћене. Безуспешно је тражила своју љубав – Топлицу Милана, а када је схватила да је часно погинуо, заплакала је из свег гласа и изразила тугу речима : „Да сам се ухватила за зелени бор, зелени би се осушио!“ Она никога не криви и не оптужује, већ се дубоко и искрено саосећа са судбином свог народа и тако постаје оличење доброте, моралне чистоте и племенитости.
Кроз ове храбре жене које су живеле и неустрашиво ишле балканским путевима, најпотпуније је изражена чежња страдалог српског народа за победом, човечношћу и слободом.
Есеј је писала: Дина Стефановић 7/2
