Живот је велико чудо, за неке он је тужан, суров и неправедан, док је за оне друге леп, изазован и тежак. Овакав је био и живот Реље из приповетке „Кроз мећаву“, једно време леп и срећан, а већ у другом тренутку суров и тужан. У овој приповеци видимо колико је живот променљив и како срећа не траје заувек.
Често у свакодневном животу срећемо људе који су незадовољни њиховим животом и тиме што морају много да раде да би постигли нешто. Реља је пак, од малена навикао на рад и на муку, он је био српски сељак ког живот није нимало није мазио, већ кад год је могао саплитао, међутим, Реља никада није посустајао, увек је радио, можда чак и више него што је морао. Он је претрпео много трагичних догађаја, али он није посустао већ се увек борио за опстанак. Реља је у својој младости био богат и поштован сељак који је имао велику породицу, али како ниједна срећа не траје заувек тако није ни Рељина, чељад су му се поразбољевала, имање му је пропало, а он је остао сам са Вујом. У примеру Реље видимо да је живот релативно кратак и да је време чудна и необјашњива ствар као и то да је можда баш време оно што нам недостаје у животу.
Реља се није плашио ни снега ни мраза ни леда, зато што је имао жељу да се избори са зимом и победи, али се ипак плашио за живот свог јединог преосталог синовца Вује, док му је та мисао пролазила кроз главу, он и Вуја настрадали су у мећаву, иако су се јуначки борили, заједно загрљени.
Грешке су човеков најбољи пријатељ ,он на њима учи али их и често понавља.
У овој приповеци писац је хтео да каже да је младост најлепше човеково доба, и да је треба паметно искористити. Ми смо кројачи своје среће, наш ум контролише мисли и веровања, зато би увек требало да гледамо на свет позитивно, јер поред свих добрих и лоших дана, увек треба имати наде у боље сутра, иако је време можда тешко и мрачно, увек треба знати да нам после мрака предстоји сунце.
Есеј писала: Теодора Сврзић 8/2
