Најбољи пријатељ је прва особа која нас воли без икакве обавезе, свет је пун различитих људи и свако има различито размишљање, интересе и идеје. Различити путеви често воде до истог ,,замка“, али то не значи да људи морају да се слажу у свему да би били блиски, скоро увек можеш да уживаш у било којим стварима, ако довољно јако одлучиш да хоћеш, онда то и можеш. Свако треба да буде своја посебна верзија себе, јер хоће да буде обичан, кад можеш да будеш јединствен?
Један од наших снова од увек, био је пронаћи нешто прелепо, нешто за шта је вредно живети, али снови се не остварују често, је л’ да? Јер то би их учинило мање посебним, али свакако зар не би било лепо кад би се испуњавали увек? Иако људи мисле да је маштање у ствари губљење времена, они нису у праву, јер све ствари које тренутно постоје произилазе из маште. Наше мишљење је да живот не би био ни упола занимљив да знамо све о свему. Одрасли смо уз бајке о херојима и њиховим саборцима, који се нису слагали на почетку, али их је везивала мисао о бољем, новом свету, тако и данас бајке и даље постоје, само треба да их напишемо изнова и изнова, како би се уклопиле у наше идеале. У овако заузетом свету људи више немају времена да се радују и да цене мале ствари као што је пријатељство, а камоли да маштају. Не желе да дозволе себи да разумеју да је радовање већ пола задовољства и среће. Лепоту, увек можемо наћи у малим стварима, у природи, заласку сунца, али и у слободи, јер шта је друго слобода ако не могућност изражавања сопствене воље и мишљења, нешто за шта се треба борити и нешто што свако треба да има. Данас се на људе који се разликују од масе гледа као да су чудаци, ипак они су можда једини који су слободни, управо због храбрости да не буду као сви остали, баш због жеље да буду уникатни, да слободно маштају, друже се и сањају на њихов јединствен начин.
Речи су, у нашем мишљењу најнеисцрпљивији извор магије, способне да повреде и да излече, и мораш их користити мудро, самим тим ако имаш велике идеје морамо да користимо велике, посебне и моћне речи да би их дочарали, али ипак, постоје ствари које не можемо да дочарамо речима. Често нам се дешава да хоћемо нешто да кажемо, али не можемо да пронађемо одговарајуће мисли којима бисмо тај осећај описали, можда нам се то дешава управо због недостатка маште. У овако заузетом свету људи више немају времена да се радују и да цене мале ствари као што је пријатељство, а камоли да маштају. Не желе да дозволе себи да разумеју да је радовање већ пола задовољства и среће.
Увек треба да будемо оно што јесмо, људи ће увек наћи начин да нас осуђују, морамо запамтити да смо сви ми подложни љубомори и зависти и увек треба да се боримо против тих особина. Чак и ако нам људи замерају то што превише причамо, радујемо се и узбуђујемо око неких ситних, небитних ствари, то не би требало да нас дотиче, ситне и небитне ствари не постоје јер оне су важне, ако нама значе. Закони, сами по себи не могу да обезбеде слободу мишљења, да би свако исказао своје мишљење, без осуђивања, требала би да постоји одређена толеранција међу људима, иако многи виде слободу као право да радимо по нашој вољи, ми ипак мислимо да је то прилика да се уради оно што је исправно. Треба веровати у себе и вредно радити како бисмо остварили своје снове, а први корак ка томе јесте да се пробудимо и почнемо марљиво да радимо.
Текст писале : Наја Стевановић 8/2 и Теодора Сврзић 8/2
