Брат и сестра су сваког дана одлазили до парка да се играју. Тамо их је увек чекао један мало старији господин Фред који нажалост није имао баш најсјајнију одећу, али су га они свакако много волели. Увек им је давао мрвице од хлеба да нахране голубове. Много су волели да се играју са њим. Он је њих, такође, много волео, толико да им је чак једном рекао да могу да га зову и деком јер их је он сматрао као своје унуке.
Брат и сестра су приметили колико он њих воли па су одлучили да сакупе нешто новца да би му купили нову одећу и ципеле. Данима су размишљали како да сакупе довољно новца за све то, па онда сестри паде на памет да продају неке непотребне ствари. Брат се наравно сложио и одмах су отрчали по кутије са стварима и изнели их напоље па направили велику распродају. Када су све продали видели су да имају за капут и панталоне, али да немају за ципеле, брат се сетио да може да прода и његове сличице које му више нису потребне, а сестра њену омиљену књигу. Било јој је много жао јер је баш волела ту књигу, али ју је на крају ипак продала јер је много волела господина Фреда.
Када су коначно сакупили довољно новца отишли су до оближњег бутика и купили господину Фреду дугачак топао капут, панталоне и прелепе кожне ципеле и отишли ка парку. Чим су стигли у парк угледали су господина Фреда како седи на клупи и храни птице и одмах су му потрчали у загрљај. Поздравили су се са њим и толико су били нестрпљиви да му дају поклон тако да су га брзо уручили. Господину Фреду, када је видео шта се налази у кутији, толико му је било драго да су му низ образ текле сузе радоснице. Тако су се њих троје још више зближили и постали најбољи другари заувек.
Лепо је и корисно да будемо хумани, да помажемо људима, да се дружимо са њима. Не само са људима, него и са животињама. Једног дана ће неко требати да помогне нама, али ако ми не помажемо другима не можемо од других да очекујемо превише.
Текст писала : Софија Јовановић 6/2
