Прошле недеље враћајући се са Грзе гледам кроз прозор татиног аутомобил, одједном ме обузе туга. Иако је било јако лепо време, природа као да се спрема за спавање. Стигла је јесен, дрвеће се полако припрема да обуче своје пиџаме за зиму, оне невидљиве. Свуда опало лишће, голе гране, а где где по неки четинар пркоси својим другарима усправно стојећи и дичићи се, јер једино они имају своје зелене тоалете. По повратку кући, јако уморна, спремила сам се за кревет, у жељи да што пре заборавим призор голих грана и пожутелог, опалог лишћа. Убрзо сам и заспала, а онда…сањам… Сањам прелепу ливаду, газим по меканом, зеленом тепиху који милује моја боса стопала. Ништа ме не боцка, ништа ме не голица, просто не верујем.
Испред мене огромно дрво, лепшу крошњу нисам видела, а на њој јагоде. Јагоде величине јабуке, црвене, сијају. Подигнем се на прсте и уберем једну. Ништа сладје нисам пробала. Сунце ме милује по лицу, а неки благи поветарац се игра са мојом косом, али полако и фино као да не жели да ми поквари фризуру коју ми је тог јутра мама направила. Појела сам јагоду, а затим наставила да шетам прелепом ливадом. У даљини угледам један поток. Прилазим полако и бојажљиво, а онда чујем Еленин крик: „Дина, ништа лепше нисам видела! Види те рибице и ракове!“ Савијам се и остајем у чуду. Рибице су биле свих боја и у свим величинама, а ракови баш онакви какве их гледамо у цртаним филмовима. Морала сам да пипнем воду, није била хладна, а била је тако чиста и имала је неку чудну плаво-зелену боју.
Зраци сунца су се преламали у њој, па је чинили још лепшом. Убрзо смо Елена и ја наставиле да трчкарамо по тој ливади. Било је пуно дрвећа, чудног дрвећа. На једном су расле банане, али не као ове наше велике и жуте, већ мале зелене. И њих сам морала да пробам, исти укус као наше, али много слађе. Све крошње су имале лишће различитих боја и облика. У даљини се видела нека планина, чији врхови као да су лењиром цртани, а јасно сам могла да видим сваки пут на њој, па чак и онај што води до врха. Подигнем главу, на небу облаци као да играју валцер. У даљини видим неко брдашце и одлучих да одем да видим шта има тамо. Иза брдашца потпуно други свет. Барице на све стране. Мојој срећи није било краја.
Од малена сам волела да скакућем по барицама, али би се мама увек љутила. Сада смо Елена и ја саме и одлучиле смо да скакућемо и то босе. Скакутале смо из једне у другу, не знам колико пута, али када смо престале и изашле из барице наше ноге су биле суве и чисте. Нисам могла да верујем. Пробала сам још једном, опет исти призор. У том трену сам се пробудила и одмах подигла ћебе да видим своја стопала. Била су сува и чиста, лежим у кревету и почињем сама са собом да се смејем. Покушала сам поново да заспим, не би ли убрала оне лизалице које сам видела на неком дрвету, али безуспешно.
Када се Елена пробудила испричала сам јој свој сан, слатко смо се смејале. Убрзо је у собу ушла мама, питајући шта ћемо за доручак. Ко из топа сам рекла како нисам гладна. Чудно ме је гледала, а Елена је кроз смех рекла: „Пусти је мама, целу ноћ је јела јагоде, малине, банане и то са дрвета!“ Мами ништа није било јасно. Гледа по соби, нигде трага хране, у чуду је. Онда јој ја испричам свој сан. Пажљиво ме је слушала и само прокоментарисала: „Дина, прелепа је та твоја ливада, много лепша од свих наших. Следећи пут поведи и маму да видим ту лепоту пејзажа и поједем нешто и ја!“
Есеј писала: Дина Стефановић 6/2
