Ђура Јакшић (1832 — 1878)
Посветио је својој несуђеној љубави песму ,,Мила“, а инспирисан истом насликао је и слику ,,Девојка у плавом“.
,, Његова заљубљеност и туга, у лепом лику девојке у плавом остају као трајно сећање на обичну девојку, Емилију, Милу Поповић, кћерку кикиндског кафеџије Лазара Поповића, која је своје снове наставила да тражи у свету глуме. Сачуван је тренутак снажних, у свим временима знаних осећања, Ђуре Јакшића који је након настанка слике и замонашења, свој живот ипак наставио мењајући путање и борећи се, откривајући љубав поново и сликајући доследно, до самог свог краја.“
Мила
,,Вина, Мило!“— орило се,
Док је Мила овде била.
Сад се мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали’,
— Ма се раст’о бела света —
Место чаше од бермета,
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије? —
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!
текст писала:
наставница: Гордана Петровић
