Закорачили смо у јесен, моје годишње доба, одувек сам била заљубљеник природе, тих искрених лепота, то је парче раја на Земљи у којој човек ужива и проналази мир. Како рај за срећу и спокој, тако и за очи. Не бих могла да кажем који је део природе најлепши, свако на свој начин, али сваки део има своју причу и своју слику коју увек памтимо. Описаћу вам лепоте пејзажа које сам пропутовала скоро на путу до Златибора.
Са великим усхићењем кренули смо на викенд, до добро познатог краја и пејзажа, полако смо почели да се удаљавамо, ја и моја мама. Како смо се више удаљавале, тако смо постајале све више узбуђене. Наилазиле смо на разна непозната места, нека већа, а нека мања. Негде нас је пратило сунце, а некада је за нама ишао по који облак који пусти по неку кап кише, крупну и светлуцаву. На једном смо месту стале, поред пута је била занатска радња која је нудила велики избор, посуђа и предмета од глине, украшено свакаквим бојама тог краја. Свуда около су презрели кукурузи, чија се стабла љуљају на благом прохладном јесењем ветру. Сваки клип тог кукуруза био је набубрео и распрснуо се од рода. Наставиле смо наш пут. У пољима и воћњацима су били берачи јесењих јабука, ти жути и црвени плодови мамили су уздах. Прошли смо Чачак и после Чачка крећу мале старинске куће удаљене једна од друге, негде је било кривудавог дима, негде не, свуда је било чувара стада. Једно стадо оваца подсетило ме је на процветало цвеће беле боје, које је свуда по ливади процветало. Кроз Овчарско-Кабларску клисуру видела се мутна Западна Морава, око ње стене и много планинских зелених узвишења која су се огледала у њој. Из далеких шума, брежуљака и гора виделе су се удаљене цркве, близу једна до друге. Полако се и звук у ушима мењао, ближили смо се Златибору. Убрзо сам угледала Златибор. Цела планина прекрила се четинарима, на мањим узвишењима има и бора, храста и јасена. Свуда је лепршаво лишће које је у вртлогу ветра летело ка нама. Сутрадан освануло је никада лепше јутро. Уздахнувши свеж планински ваздух, гледала сам ка прелепом пејзажу, тако је било чаробно као да се небо и земља додирују. Зраци сунца обасјавају траву и брежуљке који су прекривени капљицама јутарње росе. После доручка обукла сам се и кренула у даље посматрање природе и пејзажа. Све је обојено плавим, жутим и зеленим бојама. Понегде се чуо жубор Златиборских поточића са којих је извирала хладна вода. Из трава вире главице печурака белих и шарених. Мислим да нема особе која није остала равнодушна на ову лепоту, као да је време и све остало заувек стало. Дивила сам се била срећна у сваком кутку тог чаробног краја.
Природа и време ће се мењати, свако доба године даће неку нову слику тог пејзажа. Природа ће увек мамити људе да покаже своју лепоту. Ја ћу тај викенд увек памтити као авантуру, као један нови доживљај у коме сам упознала и истраживала прелепи јесењи пејзаж.
Текст припремила : Нађа Васић 7/2
