Једно од занимања које се мени баш допада, мислим да је занимљиво и пуно
изазова је, бити учитељ, наставник. Иако се можда на први поглед чини да је једноставно,
мислим да није тако. Одговорност је велика. Треба на прави начин образовати и
васпитати децу која ће у одређеном моменту да буду саставни део друштва које мора да
функционише како треба. Ми смо они који ће бити одговорни за стотине путника у
авиону, за безбрижну пловидбу, за здравље, за исправне инсталације, за добре
позоришне представе, за здрав и укусан хлеб, за хуманитарни рад и помоћ свима којима
је она неопходна. Од ове школске године имам нов предмет кога сам се, морам
признати, помало прибојавала – Хемија. У ствари сам унапред говорила како знам да ми
се неће допасти. Међутим, мој наставник је учинио да заволим Хемију и да о себи почнем
да размишљам у тој улози.
На мом часу би била пријатна атмосфера у којој ће ученици на креативан и активан
начин стећи знање и вештине потребне за живот. Ја бих се потрудила да моја предавања
буду другачија, интересантнија. Покушала бих, заједно са њима да осмислим начин да
нешто лакше запамте. Награде би биле обавезне за оне који се потруде да сазнају више.
Мислим да би повремена замена улога била прави погодак. Ја, као наставник седим у
клупи, а мој ученик предаје на задату тему. То је прилика да сазнам како моји ученици
размишљају о проблему. Ученик би се осетио лепо и вредно. Потрудила бих се да сазнам
више о приватном животу, да бих имала више разумевања у неким ситуацијама. Не бих
волела да ме лажу, али бих волела да имају поверења у мене и да знају да смеју све да
ми кажу, а да ћу се ја потрудити да нађем решење. Сада сам се присетила једног догађаја
који ми је мама препричала. Она је имала друга који је пуно радио и помагао не само
родитељима, него и старијим људима у селу. Ту је неизбежан мамин приговор како су
тада деца била послушна, самостална и одговорна. Наравно, поштовање родитеља,
наставника и старијих људи се подразумевало. Ујутру, Арсеније је са дедом и оцем
отишао у планину по дрва. Последња припрема пред зиму. Падала је киша и пут једва
проходан. Тракторска приколица пуна дрва се заглавила. Покушали су да је покрену, али
нису успели. Једно дебло је испало из приколице и пало на дедину ногу. Изгледало је
ужасно. Арсеније је трчао, по киши кроз шуму, назад у село да потражи помоћ. Никада
није био толико уплашен и забринут. Чинило му се да трчи у месту. Ова прича се добро
завршила, помоћ је стигла на време. Арсеније је уморан, мокар и уплашен отишао у
школу. Ни на крај памети му није било да треба да се пресвуче и наравно, да понесе
ранац. Много је волео свог деду. Цела школа је подрхтавала од дечијег смеха и сви су
упирали прст ка њему. Арсеније је тек тада схватио! Пре школе је требало да оде кући.
Кључну улогу је одиграла његова разредна. Одвезла га је кући , а сутрадан се побринула
да сви ђаци, на прави начин, упознају доброг и племенитог Арсенија.
Знам да је са овог гледишта, детета, то све идеално, а да је реалност мало
другачија. Наставник се придржава правила, плана и програма, тако да нема увек
простора за импровизације. Свако дете заврши неку школу, а сећање на ђачке дане и
наставнике остаје. Ја бих волела да се моји ђаци обрадују када ме сретну или када се
присете школских дана.
Текст писала: Исидора Милић 7/2
