Моје жеље о томе шта ћу бити кад порастем су се стално мењале. Желела сам да будем медицинска сестра, певачица, манекенка, глумица, водитељка, адвокат. Сва ова занимања су ме врло кратко држала, а између жеља сам се увек враћала својој првој љубави. Кад порастем желела бих да будем медицинска сестра баш као и моја мама. Не доктор, већ медицинска сестра.
То је хуман позив, пун љубави, топлине. Тај посао не може да ради свако, већ само неко ко то воли. Гледам своју маму како и после двадесет година на посао одлази са осмехом. Једног дана са татом сам отишла код маме на послу. Моја мама ради на одељењу које се зове гинекологија. Када смо тата и ја ушли кроз велика бела врата прво што сам угледала био је прелепи љубичаст пано и знак добродошлице на ком су исписана имена свих сестара и инструментара који раде на гинекологији. Видела сам мамине колегинице, журиле су некуд, свака својим путем. У журби су нас поздравиле и позвале моју маму да изађе. Краичком ока сам их све испратила. Биле су у прелепим униформама, дискретно нашминкане, неке су имале капе на глави, неке прелепе локне, али су све имале широк осмех. Стегла сам тату за руку и шапнула му: „Овако ћу и ја једног дана!“ Благо ми се насмешио тата у знак одобрења. Моја жеља није од скоро већ од малена. Кад год би ми се појавила нека друга жеља прва љубав би надјачала све. Поготово сад у време ове пандемије. Неправедно се ћути о највећим херојима овог света. Оне су те које су и дању и ноћу поред пацијената, брину о њима. Оне су те које су у скафандеру некад и свих дванаест сати.
Оне су те које стрепе и брину о томе шта ће својој породици донети. Пре неколико дана сам чула разговор мојих родитеља. Ближи нам се 9. октобар када моја мама иде на ,,ковид“ одељење. Чула сам је: „Јао Мићо, страх ме хвата, поново све, боце, респиратори, гледаш, немоћан си. Страх ме шта ћу кући да донесем!“ Тата је јако загрлио, пољубио у главу и рекао тихо: „Проћи ће.“ Није се она плашила посла, није се плашила за себе, плаши се за нас, а онда тако уплашена ујутру је ставила највећи осмех на лице и отишла на посао. Е о тим херојима ја говорим. Кад порастем желим да будем као моја мама – херој. Јер данас медицинска сестра је добила нов назив херој.
Текст писала Дина Стефановић 5/2
