Љубав и оно што она са собом носи, одувек је била непресушни извор инспирације песницима и писцима. Љубав у нама буди најлепша осећања и даје снагу да пробудимо оно најбоље у човеку. Ретко благо које нас прати кроз цео живот, песници описују као посебан доживљај који се не може у потпуности дочарати речима. Не постоји особа на овом свету која је саврсена док се неко не заљуби у њу. Све њене мане тада нестају. Остаје само савршена слика ње са свим врлинама у ниједном маном. Љубав jе једина болест од које не желимо оздравити. Зато само храбри умеју истински да воле, са свим врлинама и манама.
,,Јер издалека све ко звезда сја,
издалека само дивимо се свему.,,
Због великих љубави водили су се ратови, остављало се све, побеђивале су се катастрофе, болести… Од давнина и кроз историју имали смо парове и њихове велике љубави, Клеопатру и Марка Антонија, Тристана и Изолду, Наполеона и Џозефину, Ану Карењину и Вронског као и многе друге. Све љубави су лепе на свој начин и свака за себе је изазов. Постоје платонске љубави, љубави које никада нису извраћене, али и оне због којих се гинуло, а и старило заједно. Нема песника ни писца који кроз неко своје дело није провукао бар трачак љубави. Љубав не познаје границе и језик љубави је исти, без обзира на веру, боју коже или године. Једна од најпознатијих љубавних прича je између Ромеа и Јулије. Ово Шекспириво дело једно је од највећих и најлепших трагедија икада написаних. Чак и после толико година не губи на својој важности, ушла је попут легенде, универзалне и неуништиве љубави. Тема и идеја ове трагедије садржана је у великој и искреној љубави и заљубљености двоје младих, Ромео и Јулије, као и свих препрека које двоје младих имају. Све што прети да уништи љубав на крају или изгуби или победи, доведе до победе или до пораза. Љубав ово двоје младих окончана је поразом, трагедијом и тугом. Ромеове речи указују да препрека постоји, али да закон љубави треба бити јачи од свих препрека, јер на крају љубав мора победити. Да Шекспир није написао драму о Ромеу и Јулији, Верона би била само једна обичан италијански градић.
Оно што их доводи пред кућу бесмртне Јулије, управо је оно што свет чини хуманијим местом- сан о правој, јединој, истинској вечној љубави.
Од кога се родимо добијамо најпре родитељску љубав која нас прати и даје снагу целог живота. Касније упознајемо људе за које се током живота полако везујемо, добијамо верне пријатеље и бивамо богатији за још једну врсту љубави-пријатељску. На крају, ако имамо среће, упознаћемо једну особу, чији нас поглед окрзне на тренутак, а ми осетимо језу и жмарце, и пожелимо да се уз тај поглед будимо и успављујемо цели живот. Ко у животу има ове три врсте љубаву, добио је највећи и највреднији поклон . Поклон о коме се песме певају, романи пишу , а ратови воде… љубав!
Есеј писала: Невана Милетић 8/2
