Оно што нам је остављено у аманет јесу два Савина путовања (ходоћашћа, хаџилука) у свету земљу. Прво 1229. год. и друго 1234. год. Можемо само претпоставити колико је то било комплексно путовање за организацију у оно време када ни данас (у ери експанзије друмског, авио и воденог саобраћаја) није баш тако једноставно то тек тако испланирати. У сваком случају Растко Немањић је те 1229. год. наступио као представник свих православних народа. Сведочанства о овоме стоје у средњовековним документима из Акре која је у то време била главна лука Јерусалимског краљевства. На том подручју је доминантно било католичанство јер су православце протерали као јеретике.
Свети Сава је у своју мисију кренуо на десетогодишњицу аутокефалности Српске православне црве (1219/1229). Први корак је био састанак са представницима Латина и договор око једне такорећи незамисливе ствари и тад и сад: откуп манастира Светог Ђорђа и зграде у краљевском кварту Катена. Сава није био само наш први архиепископ, велики искушеник већ и мудар и вешт дипломата. Преговори су успели и откуп је извршен, а црква и зграде су уписани у крсташком катастру као Манастир Светог Саве.
Овај православни манастир је пружао конаке као и могућност неге болесних и сву логистичку подршку православним ходочасницима (хаџијама), а све то у окружењу католика и Арапа, нешто попут оазе у пустињи. Растко Немањић је први православни ходочасник који је стигао у Свету земљу после потписивања мировног уговора између египатског султана Ал Камила и Фридриха Другог, немачког цара (Свето Римско Царство), којим су Хришћанима након 40 год. враћени Јерусалим и још нека места у Светој земљи. Након овога, православни ходочасници су и сами кренули у хаџилук, а сада су имали и чему. Тамо их је чекала православна Богомоља и конак. Осећали су у далекој земљи нешто своје, комад своје земље/вере тамо далеко, а најзаслужнији је за то био Свети Сава.
Осим тога, на брду Сиону, где се Исус састајао са апостолима, добио је од јерусалимског патријарха Атанасија цркву Светог Јована Богослова. Ово су неке чињенице које и дан данас ретко ко може и у пословном и у дипломатском смислу да постигне. Нажалост, црква је уништена 1244. приликом разарања хварезмијанских Турака.
1745. год. Симеон Симоновић, архимандрит јерусалимски(касније митрополит Акре) у својој „Повести о светим местима“ каже да у Акри, Срби имају конак за предах својих људи путника/хаџија. Ови подаци нам дају потврду да је Свети Сава куповао, добијао и стварао српске светиње у Светој земљи.
Друго Савино путовање/ходочашће у Свету земљу је било 1234. год. Испоставиће се и последње. Упокојио се у повратку кући у бугарском граду Трнову (1235. или 1236. разни извори), а нама оставио велику обавезу и част свог лика и дела.
Текст написао наставник: Петровић Саша
