Сећам се, а мала сам била. Спремили ме мама и тата на пут. Кажу стићи ћемо брзо али биће јако, јако занимљиво. Моје срце је лупало чини ми се као никада до тада. Те њихове речи будиле су толику радозналост у мени да ни моја дечја машта није могла да одгонетне то „занимљиво“.
Рекли су ми ,,стићи ћемо брзо“, али мени је пут био као читава вечност, чини ми се да сам и заспала. Оно чега се сечам била су јака, разнобојна светла и гласна музика. Нашла сам се у чуду никада нисам видела ништа слично. Када сам дошла до даха испитивала сам родитеље о свему. Оно што и данас памтим је представа неког чике са великим црним шеширом у коме је крио зеку, и још увек ми је пред очима онај сјај његовог чаробног штапића. Претпостављам да знате шта је било „занимљиво“ по речима мојих родитеља. Рећи ћу вам , одвели су ме да гледам представу циркуса „КОРОНА“. Неколико година касније тј., сада, ми се налазимо у тужној животној представи, под истим називом. Ова представа није као она што сам ја гледала, није занимљива, није смешна. У овој представи сви смо глумци и сви се трудимо да сто боље одрадимо своју „животну“ тачку. Ми у овој представи не можемо укротити корона вирус као укротитељ у „КОРОНА“ циркусу, који са лакоћом кроти лава .Често размишљам и упоређујем ове две „КОРОНЕ“. Шта бих било када бих ја имала чаробни штапић, исти онај који је имао онај чика са црни оделом, црним шеширом и зеком у њему. Ја не бих засмејавала децу јурећи зеца. Ја бих усрећивала децу и одрасле тако што бих ову садашњу „корону“, на пример чаробним штапићем претворила у жабу. Ту жабу бих ставила у Пандорину кутију и „проклела“ да више никад не изађе. Онда бих тим истим чаробним штапићем излечила сву децу и одрасле од свих осталих болести. Па бих „абракадабра“ речима створила храну за све људе овог света да нико никад не буде гладан. Смислила сам и реци за то, овако звуче “ Хокус-покус , абракадабра, нек се створи храна за све сада.“
Могу да смислим чаробне речи и за то, али ми треба онај чаробни штапић, ту настаје проблем. Ја немам тај штапић. Имам само две руке које могу да склопим и помолим се Богу и да уместо чаробних речи мађионичара, изговорим молитву за све људе овог света.
Весна Милојевић 5/2
