Комедију „Сумњиво лице“ написао је Бранислав Нушић, један од највећих српских писаца. Тема овог дела је власт тог времена, а идеја писца је да нам кроз један мали срез што сликовитије прикаже слабости система.
Главни лик ове комедије је срески капетан Јеротије Пантић. Јеротије Пантић приказан је као човек кратке памети и лаког морала. Био је поштар док га нису избацили из службе, због отварања туђих писама. Ни једног тренутка он не осећа грижу савест због својих неморалних поступака, већ је то по њему потпуно исправно. Пошто је избачен из једне службе, добија службу среског капетана, највиши степен у срезу. Тај положај он није схватио озбиљно, иако је канцеларију сместио у своју кућу и ретко кад је долазио на посао, а уз то се служи и неморалним радњама ради сопствене користи. Кроз његов лик су приказане све лоше особине тадашње власти: глупост, ограниченост, каријеризам, лаж и неодговорност.
Јеротије живи готовански, богати се од власти, мита и уцена. Он има само један циљ, да добије виши чин. Све би урадио да му се циљ испуни, па не бира средства да дође до циља. На распис Министарства унутрашњих дела да се у неком од срезова налази такозвано сумњиво лице са антидинастичким списима, Јеротије одмах сазива састанак. Ангажовали су и среског шпијуна Алексу Жунића. У ситуацији када је добио писмо са задатком да ухвати лице опасно по Србију, умето да му је прва мисао била: „Учинићу нешто добро за своју земљу“, њему је једина мисао била: „Ово тежи класу за мене“. Уз све то он је био велики лажов, спреман да многе, па и Вићу, свог колегу лажима стрпа у затвор ради сопствених интереса.
Народ је за капетана Јеротија Пантића нешто дубоко подређено његовој личности, а централна власт му је уливала највеће страхопоштовање. Он је тумачио законе, могао је да стрпа у затвор кога хоће, према свом личном нахођењу, ћефу, па после да бира кога ће да пусти на слободу, а на кога пребацити кривицу.
Осумњичени је постао апотекарски помоћник Ђока. Не знајући да је Ђока љубав Јеротијине ћерке они га хапсе. У акцији наравно није учествовао капетан. Није смео да изађе пред оптуженог, јер се бојао да овај не баци бомбу на њега и кад су хватали оптуженог није хтео да иде у центар борбе. Ђоку су испитивали читајући његова љубавна писма. Ускоро је дошла вест из Министарства да је сумњиво лице пронађено у другом срезу.
Значај ове комедије је у томе што нам приказује величину Нушићевог стваралаштва и кроз смех нас наоружава да се боримо против слабости у систему и примитивизма у друштву.
Тања Лукић VIII ²
