Средином лепог и осунчаног марта када је пролеће најављивало свој долазак, изненада нам је дошао незвани гост. Баш он, извукао нас је из свакодневице на коју смо навикли и натерао нас да осетимо како нам недостају ствари на које нисмо ни обраћали пажњу, понекад мислили да су чак и досадне.
Звони звоно. Почетак је часа. Мој другари и ја невољно напуштамо клупе у школском дворишту и враћамо се обавезама. А онда то исто звоно једва чекамо да поново зазвони и означи почетак великог одмора. Недостаје ми то звоно као спас, како смо га ми звали. Сада је школу заменила настава преко ТВ-а а звоно рекламе између часова. Чудно али недостају ми и моји наставници, чак и њихове грдње кад нисмо добри. Сада са њима размењујемо задатке и домаћи преко телефона и путем мејлова. Сваког дана видим поруку „Добар дан децо“ и зафали ми њихов глас, поздрав и насмејана лица када уђу у нашу учионицу. Недостаје ми и онај пас кога смо хранили остацима ужине. Али ја знам да ће нас он чекати, на истом месту када се вратимо у школу. И моје друштво, наша дружина. И даље збијамо шале, стално се чујемо, али се не виђамо. То је оно што ми недостаје.
Највише од свега ми недостају моје другарице из одељења. Са њима сам заједно чекала велики одмор да причамо о новој симпатији и размењујемо мале тајне. Недостаје ми да седнем увече и мислим шта да обучем сутра за школу, шта ми најлепше стоји. Недостаје ми да позовем најбољу другарицу и питам је да ли сам кул у некој дречавој блузи или ће ми се сви смејати ако је понесем сутра. Све ми недостаје. Мој сат да звони ујутру и ако сам се некад правила да га не чујем само да бих уграбила још пет минута сна. Вечито гунђање моје другарице како ме предуго чека и како ћемо закаснити на први час.
Долази лепо време, сунце је све јаче и све нас топлије грли својим зрацима. Ја знам да ће мали непријатељ ускоро да оде, а звоно које сада спава убрзо ће нас позвати.
ОШ“Бранко Крсмановић“ Сикирица
Ђак репортер: Тијана Радојковић 8-3
