Тако ситно, невидљиво голим оком, а тако моћно. Вирус! Дане проведене на овај начин више и не бројим. Да, ово су изгубљени дани, тако их зовем. Вирус је зауставио свет. Донео је страх и бригу.
Док сам ове дане проводила у кући увидела сам толико грешака које сам правила, а нисам их била свесна. Школа ми је била нешто што се мора, а у ствари је била мој извор среће. Мислила сам да ме другови некад нервирају, а сада ми њихов глас, поглед и смех толико недостаје. Чути се са њима преко телефона је ,,ок“, али није то то. Кад све ово прође нећу се љутити за ситницу, нећу превртати очима на глупу шалу. Битно је да будемо заједно.
Наставници, е, ово је већ чудно и они ми фале. Учење преко тв-а… часове нам држе неки непознати људи, то нису гласови наших наставника на које смо навикли и које препознајемо и кад их не видимо, из дубине ходника „уђи у учионицу“. Тек сада ценим њихов труд и залагање.
Тишина, и она је почела да ми смета. Пролеће, а напољу чини ми се ни птица нема. Нико улицом да прође, а ако и прође ретко ко се и јави, сви журе, гледају на сат…
Цела ова ситуација ме је натерала на размишљање. Кад све ово прође, станите и удахните живот пуним плућима. Осмех не кошта, добар дан је бесплатан. Другарство је непроцењиво као и време проведено у школи са драгим, да драгим, наставницима.
Да ли је потребно нешто за игру и радост? Не, сем лепог времена и слободе које сад баш и нема. Ситнице живот значе, од тих ситница саткајте свој живот.
ОШ“Бранко Крсмановић“Сикирица
Ђак репортер: Анђела Антић 8-3
