Била је недеља, 15.03. сећам се једне реченице због које смо се, верујем, сви ми ученици радовали. А ја, ја сам се исто тако радовала у четвртак када сам од доктора добила оправдање за петак. „Супер“ мислила сам тада, „не морам на хемију“. А онда после те реченице, цео мој сан је пао у воду. Тада сам схватила да је баш тог четвртака био мој последњи дан у основној школи. Растужила сам се, зар ја више нећу видети своју школу, слушати предавања наставника. Зар више нећу седети у истој клупи са мојим другарима, зар се више нећемо свађати око небитних ствари…
А моја маштања о хаљини за малу матуру, о томе да ли би ми боље стајале балетанке или патике? Срушени су сви моји снови о модним комбинацијама које сам данима разрађивала и креирала у својој глави.
Онда се школа наставила. Баш оно што су родитељи мрзели код нас, сада су морали да прихвате. По цели дан поруке на телефону и интернету. Сада ни ја више не могу. Доста ми је технике и седања у кући. Хоћу да се видим са другарима, да се испричамо као људи.
Запитам се да ли нам је све ово требало да почнемо да ценимо наставнике, докторе, да схватимо да нам недостаје слобода. Да ли стварно постоји нешто тако јако на свету што је КОВИД-19, да заустави цео свет, да забрани људима да се виђају, да се друже?
Кад све ово прође, а неће скоро, кажу за месец или два, изаћићемо ваљда мало озбиљнији. Сазрећемо довољно да се више ценимо и волимо, да не тражимо мане у другима већ да се радујемо и туђим успесима. Јер, буквално преко ноћи може да се изгуби неко ко ти је много драг, неко ко није у стању да се избори са злом званим КОВИД-19.
ОШ“Бранко Крсмановић“Сикирица
Ђак репортер: Наташа Мојсиловић VIII/3
Наставник: Виолета Милошевић
