Још као мала желела сам да будем велика и важна личност. Маштала сам о томе да постанем неко коме ће се остали дивити и препознавати га свугде где се појави. Не, нисам маштала да постанем славна глумаца, естрадна личност па чак не ни ТВ звезда, јер телевизија се тек тада појављивала на мала врата, иако је било повезано са телевизијом, нисам могла да схватим шта је то…..
Била сам много срећна када нам се напуни кућа, дођу комшије и пријатељи код нас да прате ТВ пренос или домаће позориште. Углавном су долазили да гледају пренос неког спортског такмичења или фестивала музике. То су била лепа, спонтана стара дружења без интереса. Дођу, и то без најаве, да се дружимо … Изнесем нашу храну и пиће, па се онда гостимо и дружимо уз ТВ програм.
Какав сам била ђак у школи?
Да, била сам одличан ђак или ако баш хоћете ученик, врло амбициозана, вредна и одговорна. Четворке никако нисам волела и сваку сам малтене одболовала. Истина је, како бих имала све петице поклањали су ми ту највећу оцену из математике. Ни учење, ни вежбање није помагало кад једноставно немате талента за нешто, као ја за математику.
Вероватно се питате, па шта ми је то онда преостало? О чему сам то могала да сањам, о којој професији, а да будем позната и славна ?
Тада се то није називало професијом као данас, нисмо их имали пуно познатих, и оне које смо имали били су у сенци великих спикера. Погађате, иако нисам била свесна шта је то, чак ни које школе и факулете треба завршити… Ја сам желела да путујем; упознајем људе, дружим се са њима, и да упознајем и младе и старе, и глумце, професоре, политичаре, јавне личности, све људе и догађаје који су ме интресовали…. Ја сам желела да будем једноставно – новинар.
И сада као матора понекад пребирам по успоменама, сећањима. Враћам се у доба детињства и младости , листајући неке књиге, записе, пребирајући по специјалним деловима комоде успомена. У њој се налазе неке мени јако драге и битне ствари. Једна од таквих су и моје акредитације за конфереције за штампу и семинаре, фотографије, текстови, припреме, разгледнице које сам ето пожелела да поделим са вама. Ту се налазе и многе дипломе и признања за успешан рад и достигнућа. Па онда није стварно нимало чудно што сам ето то пожелела кад порастем да будем новинар. Један од мојих узора је била Дина Чолић, радијски новинар.
Свако занимање има предности и мане. Свако треба да изабере оно што воли да ради.
Можда се питате зашто сам изабрала ово занимање?
Било је великог утицаја у школи, почевши од мојих васпитачица у вртићу Пчелица, Љубице и Миланке; учитељице Оливере Костов из Јована Јовановића Змаја; Јелице Алексић из школе Бранко Крсмановић и, наравно, наставника српског језика и књижевности Драгана Вукотића из школе Бранко Крсмановић. Препознали су мој таленат и интересовање које може да се оплемени учењем, радом и стицањем новог знања. И тако сам постала политиколог за новинарство и комуникологију, завршивши Факултет политичких наука на одсеку за новинарство и комуникологију. Радила сам касније за лист Данас, Радио Београд, Радио телевизију Србије- РТС, и за Просветни Преглед, за који пишем стручне текстове. Један од мојих текстова који је објављен у Просветном Прегледу је Запошљавање и целоживотно учење.
Своје знање и свој таленат сам проширила не само на своје занимање, већ на све што је везано за комуникацију и људске односе.
У детињству пројектујемо себе у будућности, маштамо и бирамо оно што мислимо да бисмо желели бити: певач, учитељ, кошаркаш, уметница, балерина, сликарка, лекар, научник, новинар. Са одрастањем своја маштања модификујемо, поново бирамо и прилагођавамо новим сазнањима, откривеним талентима и интересовањима, ширимо опсег оног што је дозвољено, уклапајући га оном што је прихватљиво, захтевима одрасле особе. Осмогодишњи дечак који жели да буде пилот, са шеснаест година жели бити антрополог, а са двадесет три-четири добија диплому Грађевинског факултета. Девојчица на истом узрасту која првобитно жели постати учитељица, на узрасту адолесценције жели бити глумица, док са двадесет четири завршава медицину.
Некако се чини да су оваква експериментисања дозвољена у детињству и адолесценцији. Међутим, у једном тренутку све добија димензију уштогљености. Достижемо одређени ниво старости када се од нас очекује да знамо шта ћемо у животу радити. Када се те године зрелости сустижу, када би требало да се скрасимо и престанемо да експериментишемо? Најчешће је то животна фаза након завршетка факултета, око двадесет пет година, за оне који студирају, док је за оне који не чекају факултетску диплому, улазак у фазу када је потребно престати да експериментишеш знатно ранији.
Тада се од особе очекује да постане озбиљна, да се некако укалупи, да престане да се мења, да делује стабилно, предвидљиво, остварено.
Шта још иде у пакет очекивања?
Очекује се да особа одабере један начин живота, једну особу коју ћемо волети, једну професију и да се тих избора придржавамо до краја живота. Ово је разлог што се многи од нас труде да пронађу праву професију и баве се њом и што се не заустављају трагајући за правим животним партнером. У основи нашег психолошког функционисања јесте филозофија културолошке, друштвене исправности, уклапање у оно што је прихватљиво. Прихватљиво је да оно што те чини различитим кријеш, док се они различити осећају инфериорно.
У зрелијим годинама се очекује да смо завршили са свим неизвесностима и експериментима из младалачких дана и тада се сматра да смо одрасли. Једино о чему сам увек размишљала не подстакнута причом других људи јесте да будем новинар. То сам одувек осећала у себи, да треба да будем, али кад год бих некоме изложила ту идеју, рекли би ми да на овим просторима од тог посла нема користи. Код нас уметност и књижевност не опстају, а још мање људи који се баве тиме. Тако сам почела полако да кроз туђе приче тражим идеално занимање за себе.
Можда ћу једног дана радити неки посао који је идеалан за издржавање породице и који доноси зараду, а поред њега ћу пронаћи времена да се бавим писањем и новинарством. Можда се и хоби може назвати идеалним будућим занимањем. Нереално је очекивати да ћемо остати исти, да ћемо деценијама задржати исте вредности и потребе. Нереално је очекивати да се нећемо променити, као што је нереално очекивати да ће један камен у реци остати на истом месту и непромењив, урпкос бујицама воде која га преклопи.
Треба се увек трудити да оствариш оно што желиш и хоћеш. Јер, ако нешто волиш, ништа није тешко. Не могу две особе, на различитим нивоима, постићи исто. Због тога млади требају да прихватају различитости. Треба мислити само позитивно и стремити ка врху. На том путу можемо се лако оклизнути и пасти. Али, ако се падне, треба устати и наставити даље.
Једино се тако може стићи, али и остварити снове. Важно је да свако замишља своју будућност на онај начин који њега чини срећним и да пронађе првао занимање за себе, јер ни један живот није успешан и срећан ако се задовољавамо ситницама.
Текст припремила: Сузана Николић
