Биљке постају угрожене претераним брањем због лековитости, лепоте. Уколико су биљке у опасности од нестајања, постају заштићене законом и уводе се на црвене листе и црвене књиге. Црвене листе су спискови биљака које су ретке, угрожене и заштићене законом. Црвене књиге садрже детаљан опис ретке и угрожене биљке, као и њеног станишта, свака држава поседује своју црвену књигу. Угрожене биљке наше земље су:
панчићева оморика, тиса, малика, степски божур, гороцвет, зеленичје, росуља, саса, рунолист, жута линцура, бели локвањ, златни љиљан, српска лала, веприна.
Панчићева оморика је име добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари, 1875. године, код села Заовине и Растишта. Оморика се спушта око 400m надморске висине, а пење се до 1700m. Углавном расте на кречњаку.
Тиса је дрвенаста биљка која спада у четинаре и потиче из породице тиса. У Србији је има на Златибору, Копаонику, Ђердапској клисури.
Молика је зимзелено дрво, високо 40-50m које може да доживи старост 200-300 година, што уопште није реткост међу четинарима, поготово када се ради о фамилији борова.
Степски божур је биљка прелепих, упадљиво црвених цветова. Због несавесног брања данас је постао реткост. Типична станишта су суви, лесковити, степско=травни предели, кречњаци и вртаче. У Србији је једна од пет угрожених врста која се може наћи на Делиблатској околини места Скробница.
Гороцвет је вишегодишња зељаста биљка из фамилије љутића која расте на песковитим стаништима и сушним ливадама. С обзиром на то да цвета у пролеће(од марта до маја), представља украс Делиблатској пешчари и у Војводини је ова биљка заштићена од 1978. године. Осим по лепоти, ова биљка је драгоцена и по лековитости и користи се за производњу лекова за срчано обољење. Лепота и лековитост не смеју да заварају, она је и отровна.
Зеленичје је шумски предео испод планине Острозуб, у извршном делу Острозупске реке, која се улива у Рупску реку, настањен ловорвишњом званом ,,зеленичје“или ,,зелениче'“
Саса или шумарица је из фамилије љутића. Име је изведено од грчких речи anemos-ветар и mone-живљење, зато што су неке врсте пронађене на ветровитим местима. То је прилично велик род отпорних зељастих биљака лепих цветова. Неке имају гомољасто (кртоласто) корење.
Рунолист је веома ретка и заштићена биљка у читавој Европи. Може се наћи само на веома неприступачним и високим деловима планина (од око 2000 до око 2900 метара надморске висине), каменитим, планинским литицама па је њено брање често доводило до страдања планинара. У Србији се може наћи само на Kопаонику, Тари. У Босни и Херцеговини се може наћи на Динари око врха Троглав.
Жута линцура припада фамилији линцура у коју поред жуте спада још заштићених врста. Kористи се већ више од 2000 година као изузетно лековита биљка. Неконтролисано брање после Другог светског рата довело је до тога да постане угрожена и заштићена врста. Најлековитији њен део је ризом којим се ова биљка истовремено и вегетативно размножава. Расте на јако неприступачним местима.
Бели локвањ је водена биљка са пливајућим листовима која припада фамилији локвања. Kарактеришу је крупни цветови чија боја даје један део имена ове биљке. Данас је ова биљка пред истребљењем због уништавања њеног природног станишта – мочвара, које се убрзано исушују. Бели локвањ је строго заштићена врста у флори Србије.
Златни љиљан је специфичан по својим златним цветовима који на први поглед дају предиван утисак. Баш због те златне боје је много бран, зато и јесте угрожен.
Српска лала је једна од најугроженијих биљака на подручију Србије. Неки научници сматрају да је изумрла. Специфична је по лепом цвету црвене боје.
Веприна постоји мека и тврда веприна. Обично расте у шумама. Има је и на Фрушкој гори.
Текст припремиле: Сања Симић, Бојана Јеремић и Лана Радосављевић
